„Оно што данас познајемо као Реики, вештину исцељивања полагањем руку путем универзалне енергије, било је познато од давнина, о чему сведоче будистички списи. Нажалост, због прекинутог низа ученичког наслеђа, систем рада је био изгубљен, све до деветнаестог века.
Микао Усуи, лекар и будистички монах из Кјота, посветио је преко двадесет година свог живота изучавању будистичких сутри које описују овај начин лечења. На ту потрагу инспирисала га је реченица из Библије, а пронашао је начин исцељивања који је користио Буда. Међутим, теоријско знање није довољно. Тако је почела унутрашња Усуијева потрага.
Једног дана одлучио је да се попне на врх планине Курама, решен да се преда: неће одустати док не спозна суштину. После двадесет једног дана проведеног у потпуној медитацији, Усуи је доживео спонтану иницијацију – практичну моћ каналисања космичке енергије. Научио је и то како да томе поучи друге, подешавајући фреквенцију и снагу њихове унутрашње енергије. То је био почетак модерног Реикија.
Ја исцељујем рукама, али свако од вас може чинити то исто“ (Илић 2017: 11).
Усуи није никада Реики сматрао искључиво техником исцељивања, у поучавању је наглашавао потпуну самореализацију и хармонизирање живота у целини.
Усуи је рекао да је све што постоји у универзуму саздано од универзалне енергије, и ту бîт постојања назвао Реики. То је љубавни талас и чиста светлост која долази из више димензије.
Велики универзум (мајка природа) се мења и циркулише без стагнације. Ми се људи као део природе називамо малим универзумом и живимо титрајући у резонанцији с енергетским таласом великог универзума. Оно што спаја велики универзум и нас као мали универзум је љубавни талас назван универзалном енергијом, или виталном енергијом која је услов за нормално функционисање сваког човека.
Витална енергија постоји у свему и она је животна енергија унутар људског тела, која нам даје природну исцелитељску способност и моћ да живимо живот пуном снагом. Животна енергија се назива бројним именима попут кија, ћија, елан витала, реикија, животног магнетизма, пране, телесне радиоактивности и тако даље. Као људи сматрамо се господарима стварања, јер људи поседују финију енергију од других живих бића.
Витална универзална енергија је љубавни талас тј. вибрација из више димензије.
Реики који је универзална енергија, дефинишемо као моћ која рађа велики универзум. Створила је Сунчев систем и сва жива бића на Земљи те их одржава у добром стању, то је и енергијски извор сваке појаве у универзуму. Такође, сматра се да је то енергија финих таласа која исијава највишу свест у универзуму – постојање више димензије – ради спровођења своје воље.
Зашто се ова енергија назива таласом љубави? Због тога што животна енергија која исијава из више свести и шири се према споља у свим смеровима, безусловна је, а љубав је највише стање које може да досегне људски ум само када је безусловна.
Такође, љубав је попут Сунца за које се каже да је енергија која постоји у свему. Сунце шаље своју животну енергију сваком створењу, та енергија се претвара у топлоту, светлост и таласе неопходне за живот сваког човека.
Талас животне енергије је сличан саосећању јер садржи људске осећаје, има одређено усмерење да се креће ка месту где је потребан тј. где недостаје животне енергије. Ако је сублимирана у енергију која се шири у свим смеровима, ширењем свести вратићемо се у суштину љубави.
Универзална енергија постоји свугде у облику таласа тј. вибрације и зато је она основа сваког живота.
Размислимо о утицају универзалне животне енергије на човека. Део огромног свемира називамо Сунчевим системом. Сматра се да у галактичком систему постоји отприлике 100 милијарди звезда великих попут Сунца, а у свемиру отприлике 100 милијарди звезда великих попут нашег галактичког система. Велики прасак, који се сматра почетком свемира, извршила је универзална енергија.
Универзална енергија створила је Сунце, Месец и Земљу, океане на Земљи, људе и сва друга жива бића. Универзална енергија постоји у биљкама и сваком зрну жита као животна енергија. Људски живот је део мајке природе како обично и сентиментално зовемо универзум.
Модерна наука открила је да се целокупно постојање заправо може представити кроз таласе, а све што постоји има исту природу, али другачију вибрацијску фреквенцију.
Кроз учење Реикија и других традиционалних вештина и техника које се баве човеком, сматра се да су људи здрави и у добром психичком стању ума само када су на истој таласној дужини са свемиром око нас. Према томе, кад су наше тело и ум на другачијој таласној дужини тј. када се разликује на нивоу енергетске фреквенце тј. вибрације од универзума, доћи ће до нарушавања енергетског баланса, а самим тим до промена на нивоу здравља, психолошког или психичког стања или квалитета самог живота тј. стварања околности за несрећу како то најчешће људи перципирају.
Реики техника у том смислу није оно што мења природу, него оно што нас подржава да се вратимо у сопствени баланс и подучава ономе што бисмо требали бити, омогућујући да будемо на савршеној таласној дужини која ће нам омогућити равнотежу и уклонити лоше стање на било ком нивоу нашег живота.
Сматрам да Реики није име технике већ опис онога на који начин ми јесмо у савршеној равнотежи.
Микао Усуи, који је живео у Јапану у деветнаестом веку сматра се човеком који нам је помогао да се поново повежемо са овим древним знањем па је због тога реч Реики јапанског порекла.
Реи значи »универзалан« а ки или цхи на старокинеском и јапанском језику значи »енергија животне снаге«.
Мада већина људи не може видети енергију. Модерна физика нам говори да изнад границе најмањих честица материје свугде постоји енергија, коју удишемо у нашој храни и води и у светлости Сунца. Сваки неживи објект има ниску или полагану фреквенцију енергије.
Енергија животне снаге је темељ живота, врста космичкoг таласа која подржава, храни и подупире циклус рођења, живота и смрти свих живих бића. Због тога се Реики сматра путем личног и духовног развоја.
Кад смо у контакту са универзалном животном енергијом кроз молитву, медитацију или Реики, осећамо се мање раздвојеним од сопствене суштине и целовитијим унутар себе и унутар читавог универзума. Осећамо јединство са собом и светом изван себе, постајемо свеснији својег места и улоге у сопственом животу и тој великој шеми универзума. Истовремено осећамо подршку, сигурност и самоувереност у своје способности да будемо све што јесмо, без сумње.
Из будизма и других источњачких духовних традиција разумијемо да постоје два главна типа енергије животне снаге: унутарашњи и спољашњи. Унутрашња животна енергија је суптилна енергија која постоји у телу и уму свих живих бића. Спољашња животна енергија постоји у биљкама, стенама, минералима и кристалима и та енергија је често искориштавана за лечење, као у Хомеопатији, Бацховим цветним капима, кристал терапији, чајевима, биљним екстрактима.
Чак и шетња шумом може имати умирујући и оздрављујући учинак, будући да тамо има тако много спољашње животне енергије да она подиже наше властите унутрашње енергије. Та природна енергија има одговарајући учинак на наше тело као и на ум. Насупрот томе, ако проводимо превише времена у урбанизираним подручјима и стресним околинама где су те природне енергије ограничене, то може лоше утицати на наше здравље, поготово ако не можемо ментално трансцендирати те ситуације или издићи се изнад њих.
Унутрашња животна енергија тече кроз суптилне канале или меридијане људског тела. Кад су ти путови блокирани или неуравнотежени, због стреса на пример, може доћи до нарушавања равнотеже и неретко болести. Реики функционше као техника оздрављења уравнотежењем тела и ума баласирањем, уземњењем, прочишћењем и враћањем изгубљене унутрашње енергије, помажући тиме здрављу и квалитету живота.
То се постиже повезивањем са универзалном животном енергијом савршено балансираности која је око нас. Енергија универзума је у еквилибријуму и као таква је идеална да врати информацију склада нашој нарушеној унутрашњој енергији. Остваривањем контакта наше нарушене унутрашње енергије и универзалне животне енергије изван нас, ми помажемо да наша унутрашња енергија поприми поново карактеристике те савршено уравнотежене енергије, као и да се поврати квалитет, оптимална количина и проточност.
Кад су унутрашња и спољашња животна енергија у хармонији, поседују исти ниво чистоће и постоје на истој таласној дужини или фреквенцији, јер су врло сличне енергије, тада долази до наше равнотеже, а самим тим и до отклањања тегоба изазваних дисбалансом наше унутрашње енергије.
Једина разлика између спољашње и унутрашње енергије је што унутрашња животна енергија је у директној вези са нашом свешћу тј. умом чија лоша дела директно утичу на стварање неравнотеже као и касније, кроз буђење и рад, на самоспознаји, на равнотежу и склад са спољашњом животном енергијом тј. универзумом.
Због блиске везаности свести и унутрашње животне енергије лако је веровати да осећај блискости или повезаности коју осећамо према дрвећу, кристалима, Земљи или другим изворима спољашње животне енергије постоји зато што они имају такође лични карактер, али не и свест па тако могу постојати и те личне таласне сличности.
Наша унутрашња енергија и наш ум нераздвојни су и имају врло интиман однос. Заправо, иако то не примећујемо, наше мисли и осећања које стварају те мисли директно су повезане са нашом унутрашњом енергијом. Због те везе наше негативне мисли и емоције утичу на смањење квалитета наше унутрашње енергије и њену неравнотежу, као и што враћањем квалитета унутрашње енергије можемо променити и квалитет наших мисли и емоција. Ова директна веза између мисли и емоција са унутрашњом животном енергијом објашњава смањење или повећање квалитета нашег живота као и квалитет здравља и психичког стања. Повратком квалитета наше унутрашње животне енергије враћамо и добар квалитет сопственог живота.
Да бисмо разумели утицај сопствених мисли и емоција на нашу унутрашњу енергију морамо разумети себе и свој мозак.
„Колико год је човек еволуирао до овог тренутка, у његовој глави је и даље механизам створен још у пећинама с почетка човечанства. Многе теорије постоје и говоре о томе да заправо пећински човек није почетак једног циклуса већ крај, и да ми идемо ка том крају, али ја се нећу сада тиме бавити.
Да бисмо лакше разумели сопствене нагоне, а самим тим и разлоге непослушности нашег ума, морамо мало завирити у нашу главу.
Кренимо од почетка, од нашег мозга. Мени су најзанимљивији лимбички мозак, назваћу га пећински мозак и неокортекс, звани нови мозак.
Лимбички мозак је онај део нашег мозга који покрећу наша четири основна нагона: потреба за храном, одбраном, бежањем и сексом. Ови примитивни рефлекси преживљавања се активирају као потреба опстанка. Наш ум као војсковођа нечега што називамо живот, креће своје битке увек из лимбичког мозга. Ту су и рефлекси и све оно што нам помаже да преживимо. Уколико се не потрудимо да свој живот освестимо и ставимо под команду паметнијег новог можда, наш живот ће бити опседнут храном и сексом, жудњом за дрогама и другим пречицама, биће склон ка агресији, емоционалној нестабилности као и другим врстама деструктивног понашања. Тај примитивни део нас је одличан слуга, али веома лош господар.
Као што рекох, тај део нашег ума можемо надвладати уз помоћ неокортекса, такозваног новог мозга. Тај нови мозак нам омогућава да учимо, стварамо, будемо креативни, бавимо се позитивном стратегијом, доносимо мудре одлуке, замишљамо будућност и правимо планове.
У стању стреса, изненадним и критичним ситуацијама влада лимбички мозак, док се нови мозак не сналази баш најбоље. Зато у критичним стањима команду као и цео неуролошки апарат преузима лимбички мозак да бисмо преживели. Тада долази до смањења протока крви до предњег дела мозга, где се налази неокортекс, подручја у коме ми опажамо прилике и откривамо креативна решења проблема, због чега су реакције грубе, неконтролисане и често непријатне. Сирове емоције нас воде и ми онда остајемо слепи од беса или љубоморе, паралисани од страха или толико анксиозни да не можемо да мислимо како треба. Заправо тада функционишемо на основу програма који постоје у нашем лимбичком мозгу. Усредсређења на преживљавање, ови програми се заснивају на страху и агресији. Ова уверења остају урезана у нашим неуронским мрежама у мозгу.
Како каже др Алберто Вилодо1, неуронске мреже су информациони суперпутеви који процесуирају оно што перципирамо и осећамо. Они садрже динамичку мапу нашег света и онога како наша реалност функционише. Ову мапу укључује оно што видимо, чујемо и намиришемо, као и наша сећања и искуства из раног детињства. Сматра се да се половина наших мапа реалности формира још у материци док хормони стреса мајке пролазе кроз баријеру плаценте и стижу до фетуса.
Ове неуронске мреже се оснажују све више како ваша свакодневна искуства доказују да је ваша мапа истинита тиме што се ствара све више веза између неурона сваки пут кад се тај неуронски пут користи. Временом то постаје пут којим се најчешће иде и на крају и једини пут. Скенирањем мозга заиста се може видети ширина ових неуронских мрежа у одређеном подручју. Супротно је такође тачно: кад се нека неуронска мрежа не користи и пропада, на скенеру се може видети празнина у том подручју мозга.
Наше неуронске мреже чине нас створењима навика. Веома рано престајемо да имамо иновативне мисли и оригинална запажања. Формирање већине наших неуронских мрежа завршава се пре него напунимо 7 година.
Исто као што стварамо практичне неуронске мреже, почевши од читања и говора, па до вожње бицикла и тога да будемо учтиви, тако и трауме из детињства стварају неуронске мреже страха, љутње, патње и осећаја напуштености и оне се кодирају у лимбичком мозгу. Ми понављамо ова искуства чак и ако се не сећамо самих догађаја.
Неуронске мреже се понашају попут филтера који заграђују нека искуства, дозвољавајући нам да перципирамо само ограничени део реалности.
Неуронске мреже су одговорне и за реализацију уверења, јер ако верујете да је свет пун лопова и лажова, то ће и постати ваша реалност и оно са чиме ћете се стално сусретати.
Према томе, отварањем пута између ума и наше унутрашње енергије, ми обуздавамо примитивни део нас и стављамо га у службу еволуирања под командом нашег вишег ја. А тако долази и мир и спокој, јер се реализујемо кроз учење лекција и заслужујемо све оно лепо што нам је намењено.“ (Илић 2020: 25-28)
Имамо ли позитивну унутрашњу животну енергију доброг квалитета, зато што је појачавамо реикијем, лакше ћемо развити позитивна стања ума и привлачити позитивна животна искуства и носити се лакше с проблемима. Такође, потрудимо ли се свесно развити позитивна стања ума (као саосећање, самопоуздање, љубазност и мудрост), то ће подићи квалитет наше унутрашње енергије и унапредити наше здравље и многе друге аспекте нашег живота. С добром мотивацијом, реики може много помоћи у унапређивању квалитета живота, помажући нам да постанемо целовитија и здрава бића на свим нивоима и тиме природно користити свету око нас.
„Реики није надоградња на живот – Реики је дубина и суштина живљења и у сваком погледу прати срећан и испуњен живот. Управо зато још увек можете да видите људе којима не треба третман, који живе као да су стално повезани за Извор Реикија. Видите да су срећни, испуњени и цели!
Ових пет принципа Микао Усуи формулисао је као једноставна упутства за срећан и успешан живот у свету оптерећеном догмама и егоистичним мислима. Пре сваке иницијације, увек прво продискутујем са ученицима управо ових пет принципа. Кратка форма, утемељења на традицији Зена изазива питања и подстиче нас да промишљамо сопствени живот.
Први принцип: Сада се не љутим
Није случајно ова мудрост стављена као први међу принципима Реикија. Шта је уопште љутња?
Срећан живот је динамичан, али миран, тих, у складу са универзумом и свим другим бићима. Ипак, сви се понекад наљутимо. То се увек деси неочекивано, кад се разочарамо зато што нешто у нашем животу није онако како смо планирали. Ту се налази семе љутње: жеља за контролом. Желимо да контролишемо свет око себе, а не можемо и то нас плаши. Его нам наравно не дозвољава да увидимо да смо за своју несрећу сами одговорни, па узрок свог незадовољства почињемо да тражимо у другима. Тако прво љутња, па бес, па разни грехови загађују нашу душу и нашу енергију.
Одатле прва и најважнија лекција коју Реики има да нас научи:
Шта год да није у реду са нашим животом, преузмимо одговорност и потражимо решење у себи.
Удахнимо дубоко и покушајмо да схватимо једноставну истину – да нисмо свемогући.
Други принцип: Сада нисам забринут
Ако смо и довољно мирни, па се не љутимо ни на себе ни на друге, опет често бринемо шта ће бити сутра. Да ли сте се икада запитали колико нам се тај осећај бриге исплати? Наравно, сви имамо потребу да планирамо свој живот. У том смислу ми морамо понекад да „живимо у будућности“ разматрајући различите могућности и сценарије како ће се нешто десити. Понекад је и у прошлости остало нешто о чему често размишљамо и са чиме не можемо да се помиримо. Као и љутња, и брига је само врста илузије која нас тера да трошимо своје време и енергију на погрешне ствари.
Дозволимо свету да иде својим током и прихватимо и добро и зло које иде према нама.
Живећу у садашњем тренутку јер сваки други живот је само илузија која ме одвлачи од важних ствари.
Трећи принцип: Сада сам захвалан
Овај принцип нас саветује да будемо захвални. На чему?
Чињеница је да многи људи имају много мање него ми. У данашњем свету сама чињеница да сте здрави, сити и на безбедном ставља вас у веома уску мањину међу становницима ове планете. Наша захвалност, ипак, не треба да буде само базирана на томе да постоје људи који су у горој ситуацији од нас. Напротив! Особа која је спознала истину дубоког принципа одговорности за сопствени живот има све разлоге да се радује сваком следећем тренутку. Сваки тренутак је прилика – да растемо, да се развијамо, да ојачамо, да наставимо корак даље на свом путу. Ово данас је још једна прилика да будемо боља верзија себе од оне коју смо за собом оставили кад смо на јастуку синоћ склопили очи.
Захвалност привлачи сва изобиља из Извора која су нам намењена!
Уместо јадиковања, треба засући рукаве. Живот какав желимо чека нас и биће наш чим се потрудимо да га створимо!
Четврти принцип: Сада поштено обављам свој посао
Ни трен нашег свесног стања неће проћи без неке активности. Дишемо, мислимо, осећамо, радимо… Стално смо активни. Шта онда значи поштено обављати свој посао?
Спознајмо да смо сада, у овом тренутку замишљени – допустимо да будемо сасвим уроњени у своје размишљање. Осећамо? Будимо стопљени са тим осећањем. Одлазимо на посао и радимо као учитељ, банкар, лекар, продавац, председник, домар? Предајмо се цели свом послу и дајемо свој максимум. Чим научимо лекцију коју нам та активност нуди у животу, цео живот ће се реорганизовати, променити шта треба и ми ћемо се померити даље и стати пред нове лекције и нове изазове. У духовном развоју нема прескакања корака. Свака лекција до које смо дошли мора бити научена, у овој или у некој следећој прилици.
Пети принцип: Сада показујем љубав и поштовање према свакоме ономе ко је спознао претходне принципе и почео да их практикује свестан дубље поруке коју представљају, са овим принципом неће имати ни мало проблема. За остале, ово ће бити највећи изазов.
Нервира вас неко? Нисте задовољни? Недостаје вам нешто? Ретко се смејете? Болест прети? Једно је заједничко свим овим приликама – то сте ви! Задовољна особа не примећује у свом свету иритантне људе. Задовољна особа уистину нема шта да било коме затражи, већ само жели да дели. Ништа не недостаје, сви смо добили онолико колико смо заслужили и можемо да заслужимо више. Свако од нас има право на своју личну срећу и то је једини рецепт за истински здрав живот. У овоме смо сви исти: духовне душе стављене у овај свет да би научиле лекције које су нам преостале.
Ви, ваша комшиница, њена мачка и ваш фикус поред прозора – сви смо исти, у смислу да смо душе које траже изазов и своју лекцију како би наставиле да расту. Реики нас учи да волимо све и да покажемо поштовање према свима. То је суштина среће и мира на земљи.“ (Илић 2019: 38-42)
Реики принципи су правила према којима можемо (и треба) да уредимо свој живот, били иницирани или не. Они су основа без које ћемо стално ударати у зид, ма колико да смо упорни и истрајни у својој пракси. С друге стране, Универзумом владају суптилни закони који као нека неприкосновена „правила понашања“ чувају кључеве успеха на свим пољима. Осетио сам да је неодговорно, ако не и себично, да са својим ученицима и пријатељима не поделим и то знање, иако би многи рекли да је реч о напредној теми која може да сачека. Ево дакле пет основних закона по којима се управља цео универзум.